Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći i umoran sam od traženja rešenja, koje je uvek na dohvat naših kratkih ruku. I prolazi vreme, ruke nam jačaju, ali ne rastu. A da zakoračiš? Ne, ne smeš prva, a ja ne mogu biti ispred tebe. Da krenemo skupa? Ko bi se toga setio? Ne kradi mi međuvreme, ako već ne osećaš svoje. Postaću hladan i promeniću se, ali kad-tad ću eksplodirati. Ko će da skuplja parčiće? Ti? Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog. Ne kradi mi međuvreme. Ono nije naše. Ono je moje. I nije između nas. Ono je između mene i mene. Ne kradi mi međuvreme, bojim se - upašćeš u njega. Ne kradi mi sebe od mene, budalo glupa. Postaćeš međuvreme i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.
Ljubav pričeka čovjeka pokraj puta. - Povedi me sa sobom - reče mu. - Tvoja je odjeća tako pohabana - reče joj čovjek. - Odjenut ću te u najljepšu odjeću - nastavi ljubav. - Povedi me sa sobom. - Moj je dom malen - opravda se čovjek. U njemu ne bi bilo mjesta i za tebe. - Udomit ću te u najljepše prostore - ustraja ljubav. - Povedi me sa sobom. - Tvoj je govor tako običan - primijeti čovjek. - Progovorit ćeš najljepšim jezikom svijeta - reče ljubav. - Povedi me sa sobom. - Po čemu ću znati da je sve ovo što govoriš istina? - upita čovjek. - Po tome što mi je više stalo do tebe nego do toga što ćeš sa mnom učiniti - reče ljubav.
Videli smo se posle mesec dana...I bilo je isto a ja sam htela drugacije...Bio si onaj isti ludak a ja ona ista zbunjena...I plakala sam i nikako nisam ocekivala da me svojim salama razveselis..Zasto nikada nisi umeo da cutis sa mnom?Samo da cutis i da vodis ovu moju slepu ljubav...Mnogo reci, a osecaji presusili...Suvo grlo,suva dusa,suvo telo toliko da me je i najmanji dodir boleo..Ponovo sve stakleno...zamagljeni prozori, zamagljen vazduh pored reke...gusio si me...Nije prijalo kao nekad..od muke sam postala drska i hladna, a samo nekoliko dana ranije mastala sam o tom susretu,o tome gde cu prvo da te poljubim,kojim slatkim imenom da te nazovem...Pukli smo...obukli se..vozio si kao lud a ja sam znala da je poslednji put...a onda si zaplakao...Prvi put staklici i u tvojim ocima...da li je moguce sreco moja da je to jedino cime mozes da me dirnes za kraj?Nisam pitala zasto,samo izasla...prodisala..nisi izasao za mnom...samo jedno bedno "izvini" na displayu telefona...I opet sam te zvala, i opet sam ja bila kriva sto sam nervozna i histericna...i opet si ti taj koji ne zeli da menja pravila a ja ta koja treba da se prilagodi.U suprotnom mogu da idem gde hocu i mogu slobodno da nadjem decka ali da ti posle mesec dana javim kako mi je?I resila sam da te poslusam...da "iskuliram", "vreme ce pokazati..."Ali mislim da je upravo to ono cega se bojim...Pokazace da je sve bilo uzalud,da si moja najveca greska, i da to i nije bila ljubav...Plasim se kajanja...Plasim se nekog sledeceg i njegovog pitanja -ko ti je bio prvi?I zasto sam ja drugi...I zasto da moram da ga lazem, njega koji ce me sigurno vise voleti, a sa tobom,koji si bio skot prema meni, sam bila najiskrenija...Od ovog trenutka pocinjem da igram po tvojim pravilima.Biram tvoje oruzje.Hladnocu...Navucicu te na tanak led,najtanji a najhladniji...Dovoljno je da pozoves...samo pozuri, sto pre te razapnem,pre ces napustiti moj svet...
Jeste li ikad bili u situaciji da vam ocajnicki treba nesto NOVO? Nova pesma, nova ulica, novi kafic, nove oci, novi ljudi,nove price, novi smeh...Nekako su svi oko mene zapali u kolotecinu...treba mi nesto da me pokrene...samo mala doza adrenalina...ili je to samo glupi osecaj koji se uvek javi kad pocnu ovako tmurni dani...
Opet kisa...kao one veceri kad sam te prvi put srela.Posle mnogo ispisanih redova na msn-u predlozio si...
"a sto se mi ne bi veceras konacno upoznali"
-"ali napolju je pljusak..."
-"a sta moze kisa tebi i meni..."
I nije nam mogla nista.Mislio si da sam totalno nezainteresovana jer dugo nisam imala hrabrosti da ti uzvratim pogled.I bila sam,htela sam samo poznanstvo..sve dok te nisam videla...A onda si iznenada poljupcem prekinuo moje blebetanje prateci pazljivo moju reakciju...znao si da sam gotova...i tvoja.Uvukao si mi se pod kozu bebano...Ja,ledena kraljica,postala sam tvoje umiljato mezimce.Kad bi mi samo dozvolio da te volim onako kako ja hocu...nadam se da znas sta radis...kao i ova kisa koja cas pada,cas stane.Al' opet nam ne moze nista.Tacka.
Nisam izdrzala i pozvala sam ga...Opet je u guzvi ceo dan,zvace me kad bude kuci pre nego sto ode za Svrljig.Da,da...Zasto ne umem da ga iskuliram...Ispit mi je za par dana i valjda bi bilo bolje da zagrejem stolicu umesto sto blenem u telefon...moracu da sprovedem visoki napon kroz mobilni da se svaki put opecem...
Dodjes...srecan,blesav i nestrpljiv, kao malo dete koje ceka svoj red na ljuljasci.Pokusavam da te smirim,pokusavam da pricam sa tobom...tako bih volela da saznam koji ti je omiljeni film,volis li Antica i rastuzi li te kisa i hladne noci koje najavljuju pocetak jos jedne duge zime...Pozelim da ti kazem da sam usamljena,da mi nedostajes i da mi je premalo to sto dajes i da mi smeta to sto prodje citava svetlosna godina do naseg susreta...Ali sve sto zateknem su oci mutne od strasti i zelje i tvoji brzi prsti svuda po meni...Cutis i osvajas...ljubis...diras...a onda se predam..prepustim...Cepas..razdires mi kozu dodirima od stakla a onda na svaku ranu sipas melem zadovoljstva tek toliko dugo da se i ne secam boli i zasto sam bila ljuta.Pozelim da zaustavim vreme,da premotam na pocetak i tako iznova dok se disk ne usija isto kao lava u meni dok mi ispunjavas svaku poru milinom.Nisam ni stigla da se zasitim do kraja a ti mi vec otimas zdelu sa najsladjim medom.Ljubis opet dugo,ali ovoga puta za rastanak.Zaustim da ti kazem...ali se branis poljupcima...Slegnem ramenima,pokusam da se ogledam u tvojim ocima duze od dve sekunde ali one su vec umorne i na pola koplja..."laku noc mezimce.."Odes...
Kako razumeti njihovo ponasanje i tu famoznu recenicu "u guzvi sam pozvacu te kasnije..."A onda naravno ne pozove...Sta raditi kad imas osecaj da jednostavno nije obostrano??Ili mozda jeste, ali nije isto? Kada ce oni shvatiti da smo mi samo nezna i krhka bica koja trebaju paznju...Ili stvarno treba biti kucka,pa ce onda zvati stalno...Na moje pitanje-zasto ti izbegavas razgovor sa mnom,dobila sam-naravno da ne izbegavam,samo sam stalno u guzvi..pozvacu te ja ,don't worry...Od tada je prosao ceo dan i njega nema...Mozda je stvarno vreme da odrastem i shvatim da ljubav ne postoji.Postoji samo zelja,strast i poneko zrnce ljubomore,ali da li je to dovoljno?Zasto uvek postoji borba oko prebacivanja loptice na svoju stranu terena?Zasto tu uvek mora neko nekog da zavlaci?A kad pocnem da se zalim,tu su uvek objasnjenja s njegove strane kako je on jednostavno takav,zatvoren...kako ne pokazuje lako emocije...A kako ja njemu da objasnim da ja ne mogu da zaspim ako ga u toku dana ne cujem makar na minut i kako sta god da radim pomislim sta on radi u tom trenutku.Ne,ja sam "naivna i brzopleta."Malo mi vec popusta izolacija na zivcima...Ali necu se prva javiti,pa da vidimo dokle cemo tako...GADE (Dalje)
Ispit mi je za par dana i valjda bi bilo bolje da zagrejem stolicu umesto sto blenem u telefon...moracu da sprovedem visoki napon kroz mobilni da se svaki put opecem...