Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći i umoran sam od traženja rešenja, koje je uvek na dohvat naših kratkih ruku. I prolazi vreme, ruke nam jačaju, ali ne rastu. A da zakoračiš? Ne, ne smeš prva, a ja ne mogu biti ispred tebe. Da krenemo skupa? Ko bi se toga setio? Ne kradi mi međuvreme, ako već ne osećaš svoje. Postaću hladan i promeniću se, ali kad-tad ću eksplodirati. Ko će da skuplja parčiće? Ti? Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog. Ne kradi mi međuvreme. Ono nije naše. Ono je moje. I nije između nas. Ono je između mene i mene. Ne kradi mi međuvreme, bojim se - upašćeš u njega. Ne kradi mi sebe od mene, budalo glupa. Postaćeš međuvreme i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.
Nikola Vranjković
Ljubav pričeka čovjeka pokraj puta. - Povedi me sa sobom - reče mu. - Tvoja je odjeća tako pohabana - reče joj čovjek. - Odjenut ću te u najljepšu odjeću - nastavi ljubav. - Povedi me sa sobom. - Moj je dom malen - opravda se čovjek. U njemu ne bi bilo mjesta i za tebe. - Udomit ću te u najljepše prostore - ustraja ljubav. - Povedi me sa sobom. - Tvoj je govor tako običan - primijeti čovjek. - Progovorit ćeš najljepšim jezikom svijeta - reče ljubav. - Povedi me sa sobom. - Po čemu ću znati da je sve ovo što govoriš istina? - upita čovjek. - Po tome što mi je više stalo do tebe nego do toga što ćeš sa mnom učiniti - reče ljubav.
Stjepan Lice
Videli smo se posle mesec dana...I bilo je isto a ja sam htela drugacije...Bio si onaj isti ludak a ja ona ista zbunjena...I plakala sam i nikako nisam ocekivala da me svojim salama razveselis..Zasto nikada nisi umeo da cutis sa mnom?Samo da cutis i da vodis ovu moju slepu ljubav...Mnogo reci, a osecaji presusili...Suvo grlo,suva dusa,suvo telo toliko da me je i najmanji dodir boleo..Ponovo sve stakleno...zamagljeni prozori, zamagljen vazduh pored reke...gusio si me...Nije prijalo kao nekad..od muke sam postala drska i hladna, a samo nekoliko dana ranije mastala sam o tom susretu,o tome gde cu prvo da te poljubim,kojim slatkim imenom da te nazovem...Pukli smo...obukli se..vozio si kao lud a ja sam znala da je poslednji put...a onda si zaplakao...Prvi put staklici i u tvojim ocima...da li je moguce sreco moja da je to jedino cime mozes da me dirnes za kraj?Nisam pitala zasto,samo izasla...prodisala..nisi izasao za mnom...samo jedno bedno "izvini" na displayu telefona...I opet sam te zvala, i opet sam ja bila kriva sto sam nervozna i histericna...i opet si ti taj koji ne zeli da menja pravila a ja ta koja treba da se prilagodi.U suprotnom mogu da idem gde hocu i mogu slobodno da nadjem decka ali da ti posle mesec dana javim kako mi je?I resila sam da te poslusam...da "iskuliram", "vreme ce pokazati..."Ali mislim da je upravo to ono cega se bojim...Pokazace da je sve bilo uzalud,da si moja najveca greska, i da to i nije bila ljubav...Plasim se kajanja...Plasim se nekog sledeceg i njegovog pitanja -ko ti je bio prvi?I zasto sam ja drugi...I zasto da moram da ga lazem, njega koji ce me sigurno vise voleti, a sa tobom,koji si bio skot prema meni, sam bila najiskrenija...Od ovog trenutka pocinjem da igram po tvojim pravilima.Biram tvoje oruzje.Hladnocu...Navucicu te na tanak led,najtanji a najhladniji...Dovoljno je da pozoves...samo pozuri, sto pre te razapnem,pre ces napustiti moj svet...